Stranica za istinu

Otvoreni prostor za slušanje, istinu i pomirenje

  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
You are here Tekstovi Intervju Sead Hambiralović, novinar i publicista iz Zvornika

Sead Hambiralović, novinar i publicista iz Zvornika

Sead Hambiralović iz Zvornika je izbegao 1992.godine. Izbjeglički put vodio ga je prvo u Norvešku, a odatle u Švedsku gde i danas živi. U rodnom gradu Zvorniku redovan je gost, jer ga vezuju uspomene koje se, kaže, ne zaboravljaju. Hambiralović je novinar, bio je pre rata glavni i odgovorni urednik fabričkog lista Glinice“Birač”, a u slobodno vreme je slikar i pisac. Sve kroz šta je prošao i doživeo Sead je pretočio u knjigu koja je u junu ove godine objavljena. U knjizi je opisan životni put Hambiralovića od 1992.godine pa do danas. Knjiga nosi naziv “Bijeli cvijet iznad grada”, imena likovima su izmišljena ali su zato svi dogadjaji istiniti, oni koje je on doživeo i preživeo.

 


Sead Hambiralović kaže, da 1992. godine nije verovao da će u BiH izbiti rat, mada je imao poluinformacije i prijateljske savete da sa porodicom ode iz grada. Međutim, tih godina on je razmišljao „da li šta može čovjek učiniti da ne dođe do toga što je nadolazilo, a stvarno je nadolazilo ...“
„Ja sam imao neke poluinformacije čak i prijateljske savjete da pokupim moju porodicu, uzmem novca što imam i odem mjesec dana prije nego što će pući na ovim prostorima. Međutim, nisam bio za to da idem iz mog grada, nekako bilo bi me stid da sam otišao, a mogao sam otići na vrijeme. Bilo je u ovom gradu ljudi koji su mislili i malo drugačije pa hajde da probamo da ne dođe do toga što je nadolazilo, pa je formiran i taj forum intelektualaca.“
„Probao sam kao nešto i ja da dam lični prilog makar da se pokuša razmisliti, pokušao sam kao novinar tih šest mjeseci prije nego što će se desiti rat, u listu Birač u kojem sam bio urednik, na trećoj strani pisao sam moj protest protiv rata, odnosno ratnika i uvijek je išla jedna prigodna rečenica i potpis urednika. Možda sam i dobro to radio, i zaista olakšalo mi je  jer u pograničnom gradu nije bilo jednostavno ni pisati, ja sam pokušavao sve vrijeme naći neku mjeru. Organizovao sam i manifestacija sa sadašnjom direktoricom Radio Osvita, ona je bila na drugoj obali Drine. U listu Oslobođenje na prvoj stranici objavljeno je da je održana ta manifestacija, čak sam i citiran, i tako dalje...Dva grada rijeka da ne dijeli, da spaja, ne sjećam se više kako je išlo. U međuvremenu, ja sam osnovao i dječiju galeriju Haustor, već se pisalo o tom poznatom konkursu "Tata, ne igraj se rata", za djecu iz naše bivše zemlje. Bilo je simbolično i simpatično, prije svega.
Dolaze ti ružni i tužni dani, ja sam shvatio prije svega da je uzalud išta više pričati, poslednje što sam pokušao je da sam napisao jedan, ne apel, već nešto nevjerovatno što mi se desilo u mojoj zgradi kad sam vidio, odlaze ljudi, sklanjaju se, ja sam nešto napisao i otišao sam u radio stanicu urednici informativnog programa da se to objavi i ona je zamolila, nemoj, molim te, da se to objavljuje. Tad sam se naljutio, izašao, a možda mi je to i spasilo život, ne znam. E sad, ko je kako domogao se spasa, ko kako nije uspio, sticajem okolnosti, ja sam rat doživio na jedan poseban način i kako sam ja izišao, to je jedna storija, režija, sreća u nesreća, ili pravi potez u pravom trenutku ili možda neka pravda, možda sam nekome nešto bio pomogao pa je taj neko smatrao u poslednjem trenutku da treba uzvratiti, nisam molio nikoga. Ja sam ostao  u Zvorniku, mogao sam na vrijeme otići, ostao sam da vidim, da se uvjerim da se može tako nešto dogoditi. I dogodilo se.“
Sead Hambiralović je dvadest godina tražio način kako da ispriča svoju ratnu priči i konačno ju je pretočio u knjigu. 
„Taj dio ratni je ukomponovan u prije svega jednu ljudsku priču u jedno ljudsko viđenje, poimanje svega, i svakako u širem kontekstu, za nevjerovat je kako su se splele neke okolnosti, kako su se spleli neki likovi. Priča o ratu,  ona je toliko ispričavana na ovim prostorima, ja sam 20 godina tražio pristup, smatrao sam da je puno knjiga napisano na tu temu rata, i to je dobro. Refleksija rata, to postoji, ne može se to samo tako potisnuti, ja sam pokušao da nađem nešto drugo, mogu reći da  sam pokušao dati jedan pogled na te događaje, nadam se pošteno.“
Imena je izmijenio ali kaže, svako će sebe prepoznati u njegovom opisu ratnih dana u Zvorniku.  Knjigu je nazvao "Bijeli cvijet iznad puta"
„Recimo sekvenca kada nisam mogao u tom mom uvodu da navedem atmosferu u mom rodnom gradu i da se ne sjetim jednog dragog imena koji nije direktno pomogao meni pri izlasku iz Zvornika ali mi je značio mnogo negov poziv  u tim strašnim trenucima kada sam se krio kod mog amidže Muhameda. Sead Hambiralović se krije u svom rodnom gradu. Tad sam shvatio, rat je vrlo ozbiljna stvar, ko je na putu i ko smeta...
Rekao sam sljedeći put kad dođem u moj rodni grad položiću cvijeće na grob Dragana Stefanovića, mog komšije, recimo. I uradio sam to kada sam došao sljedeći put. Postoje neke situacije i neki detalji koji su se tako urezali, i to sam opisao. Ja sam samo izmijenio imena mada će se ona, ko bude istraživao, prepoznati. Svako svoje treba da ispriča.
U ovom gradu desilo se dosta ružnih stvari, to je fakat, to treba sagledati, ako hoće da se sagleda pošteno, na svim stranama nema čega nije bilo. Moje je da pričam o mom gradu. I ja sam ispričao možda pokušavajući da nađem jednu mjeru i sve moje dileme, sve moje traume, ja sam njih prešao. Priča o Zvorniku je po meni završena, što se tiče onog glavnog, više onog grada nema, došli su novi ljudi ja to primam kao jednu činjnicu, malo se ponekad i čudeći, uspijevaju li ljudi se navići, ja znam kako sam se ja navikavao na neke druge gradove, pa sam  s nekima jako se i sprijateljo, jedan se čak nalazi i u epizodi, kako to izgleda zamijeniti kuću, kako to izgleda započeti u Zvorniku...“
Sead Hambiralović se u Zvornik, aprila '92. godine dva puta vraćao i stalno se pitao, zašto je ostao:
„Porodica je otišla u Beograd a ja sam ostao, a često se i danas pitam, zašto.  Možda i taj skup Foruma intelektualaca koji je trbalo da se održi u Kasini, trebalo je da vodim taj skup, tad sam zatekao polupraznu salu, nikad jadniji skup, tad sam shavtio da je sve izgubljeno što se tiče razuma, da su se smjestile i jedna i druga strana na svoje pozicije.  I sad će pitanje, šta će oni ovakvi kao što sam ja. Kad sam došao pred moju zgradu, kad sam vidio neki dežuraju kao, roštilje raspuhuju, neko mi je rekao, ti bi trebalo da dežuraš, odgovorio sam - nije mi ni na kraj pameti da čuvam nečije video rekordere, televizore, biću na mom četvrtom spratu i kome trebam, neka me potraži. I, zaista, ja sam ostao na tom četvrtom spratu  ta dva, tri, četiri dana.  I to je jedna drama, nevjerovatna filmska drama, da li ostati, kako ostati, da li bježati, gdje bježati....? Naredni dan, čujem, lupanje sa prvog sprata, znači, provaljuju se stanovi,  idu prema četvrtom spratu ... Šta sad čovjek da radi, da bježim, gdje ću bježati.. Provaljuje se, čujem, tri stana su na svakom stubištu, i u jednom momentu zazvonio je telefon, zove supruga iz Beograda, pita kako sam, kažem, evo još sam živ, kaže mi, evo hoće djeca da te čuju, starija kćerka ... Udar nogom i ramenom u neka od vrata, shvatam da su već na drugom spratu, još treći sprat i na četvrtom su.. Ja ne znam kako sam završio taj razgovor ... Kad je lupa došla do trećeg sprata i kad su se popeli na moj sprat, na moje stubište, ja sam rekao, evo me, tu sam! Uslijedila je tišina. Izlazi napolje, čulo se.  Otvorio sam vrata, njih su trojica... Ja sam to čak i opisao, časno je biti vojnik, pravi vojnik . To su bila tri vojnika u maskirnim uniformama, izbrijana, maksimalno utrernirana, oni su mene zbubali u hodnik i ja sam osjetio cijev. "Šta ti radiš ovdje"  ne znam otkud mi to da sam rekao: Pa, čekam auto.  Kakav auto? Auto od Glinice. Pa ko si ti, šta si ti? Rekao sam ko sam i šta sam. I otkud da se to desi -  na komodi na hodniku stoji moj list Birač  i na naslovnoj strani u vrhu gore stoji fotografija sa manifestacije  koju smo organizovali u Hotelu Drina  i fotografija gdje su s moje lijeve i s desne strane direktor Glinice Subotić i direktor Hidroelektrane Ivanović. I pokažem, ovo sam ja. Kako je to ispalo , nevjerovatno....“
Sead Hambiralović  je odveden u pogon „Alhosa“ u Karakaju gdje je tada bio štab  ali gdje su dovođeni  i zatvarani Bošnjaci. Srećom, tu nije dugo ostao. Odveli su ga do  hotela „Jezero“, preko Drine u Srbiju, u Mali Zvornik a zatim u Beograd.  U Beogradu mu je rečeno da se mora vratiti u Zvornik, u fabriku.
„Vraćam se preko mosta u Zvorniku, dolazim u Glinicu, a nisam ni trebao doći. I sad, šta ću sad, odmah mi je bilo jasno da sam pogriješio,  Može pričati svako priče poslije, i za malu djecu i za veliku djecu, ja sam shvatio da sam ja bivši već pred kapijom u Glinici kad više nijedan vozač nije komunicirao sa mnom. Rekao sam, ajde, odvezi me do Zvornika, oni okrenuiše glavu. Dobro, stopiraću, odlučim i odem preko puta Glinice, naiđe neko od starih Zvorničana i odeveze me do  pijace, tu je neko auto gorjelo, i on mene ostavi tu. Izašao sam, u Zvorniku miriše barut, nema zvuka, nema ptice. I ja dolazim gore  i razmišljam kako ću izaći. Bio sam tu tri četiri dana, i tu dolazi do nekih stvari za nevjerovati, i taj telefonski poziv, prvi, drugi, treći... Dva vojnika me odvoze na autobusku stanicu i kad sam sjeo u autobus, tek tad mi koljena zadrhtaše. Neko je sjedio pored mene, bilo mi je nezgodno, prebacio sam jaknu preko nogu . Bilo je nekoliko kontrola do Beograda, u početku me je štrecnulo, poslije i nije, čovjkek ogugla, ja sam oguglao. Više se nisam vraćao.
Kad sam došao sebi poslije svega, drago mi je da ovaj grad još postoji, ne postoji više ljudi koje sam znao koji su bili moji, neka i ovih novih  navići će se oni i na Zvornik i na Drinu i na Vrtolomac . Drago mi je da postoje još neke moje staze, neki likovi koje volim  sresti  i dopada mi se naziv stanice „Osvit“. Naziv je simboličan i nadam se da će nam sunce granuti, ali u onom izdanju  da nam svima bude potaman i bez granica . O ratu je već sve ispričano i volio bih kada bismo mogli da sve bude malo drugačije....“

 

 

Dragana Jašić, Radio Osvit

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

STRANICA ZA ISTINU Sva prava zadrzana. Pan radio-Bijeljina i Osvit radio-Zvornik